Nismo mi bili ljubavnici...

Ne, nismo mi bili ljubavnici... Nikad... Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali... I to je sve...
 Oboje smo nosili na lancicu po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokusavali da je sastavimo, ko zna zasto...
 Kad mi nismo bili ljubavnici... Nikad... Samo smo se, ponekad, u nocima punog meseca malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje...
 I to je sve...

Slucajnost.

Volim onu vrstu slucajnosti
 Kada se nepoznati slucajno sretnu
 Kada duhovno bliski slucajno prsnu u smeh
 Kao penusavi svet talasa sto raskosno
 procveta i uvene

 Volim onu vrstu slucajnosti
 Kada se na morskoj obali slucajno utisne
 stopala trag
 Kada u tudjini nenadano primim pismo
 Kao dva camca, jedan uz drugi a opet razdvojeni

 Volim onu vrstu slucajnosti
 Koja te ne uzbudi, a opet te sentimentalnim ucini
 Ne trazim vecna pocela
 kao sto posle smiraja Sunca Mesec dolazi
 Zelim da se sve ocekivano desi
 Zelim da se po planu let odigra
 Ali koliko je samo ona neocekivana slucajnost
 Iz zivota izvrcala predivnih iskri.

Lulu…

Posetilac jedne ludnice zatekao je jednog od ludaka kako se neprestano klati na stolici i sav srećan beskonačno ponavlja:”Lulu… Lulu… ”
 “Šta je tom čoveku?” – upitao je posetilac doktora.
 “Lulu je žena koja ga je ostavila.” – odgovorio je doktor.
 Obojica su ipak nastavila dalje i došli do ćelije u kojoj je bio čovek koji je neprestano udarao glavom u zid i jecao:”Lulu… Lulu…”
 “Šta, zar i ovaj ima sindrom Lulu?” – upitao je posetilac.
 “Da.” – odgovorio je doktor. “On je čovek za koga se Lulu udala!!”

 .¸¸.♡.¸¸.¸.♡.¸¸..¸¸.♡.¸¸..¸¸.♡.¸¸.¸.♡.¸¸..¸¸.♡.¸.¸¸..¸¸.♡.¸

 “Samo su dva razloga za tugu u životu: kad ne postignemo ono što žarko želimo,
 i kada to postignemo.” – Anthony de Mello

Andjeo Sa Greskom

 Tražili ste da Vas volim,
 volela sam Vas…
 nesebčnom, dečjom
 ljubavlju
 pa čak i onda
 kad sam mrzela samu sebe.

 Rekli ste da je svet pozornica
 da opstaju samo najbolji
 da za amatere nema mesta
 Verovala sam Vam…
 i trudila se da budem
 što bolji glumac.

 Igrala sam sve uloge
 koje ste mi dodeljivali
 ne pitajući zašto baš ja?!

 I bila sam pesnik
 i sanjar, boem i skitnica
 i prosjak.

 Igrala sam u tragedijama
 i komedijama
 koje je samo Vaša ograničena mašta
 mogla da izmisli.

 Bila sam veseli klaun i tužni Pjer.
 Radjala sam se
 živela i umirala
 po Vašem scenariju.
 Bila sam junak bezbroj drama
 čijih se imena odavno
 ne sećam.
 Govorila na tisuće monologa
 bez smisla
 voljela one koje ste Vi želeli
 ljubila tisuće usana
 ne pitajuci čija su
 grlile me ruke i željene
 i neželjene
 plakala sam na ko zna čijim ramenima…

 Tražili ste da se smejem,
 smejala sam se…
 Glasno i gotovo iskreno
 čak i onda kad mi je najmanje
 bilo do smeha.

 Rekli ste da svemu
 dodje kraj
 da sve sveće dogorevaju
 po nepojmljivim zakonima
 prirode
 Verovala sam Vam…

 Ali bilo je i suviše kasno
 kad’ sam shvatila
 da se previše Vas
 grijalo mojom vatrom
 i previše Vas
 mojom svetlošću
 tražilo sebi put…..

Voz zivota

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.
 Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja.
 Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.
 Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogi ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.
 Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .
 I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.
 Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
 Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.
 Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

 Svima zelim srecno i prijatno putovanje.❤