Pomisliš kad je vidiš u nečijem oku, da tek tako sklizne, niotkuda.Iz oka, tek mala kap. A vredna je ona sreće nečije, teška nečijeg bola. Malaena , slana.Mnogo je lakša kad je radosnicom zovemo, o sreći ona govori. Ona druga, od bola nastala prž,i peče. Od fiziočkog bola umine.Prodje.Ona iz duše izlivena, kad duša zaplače, srce u ropcu tuge se kida, ta peče neizdrživo.
Često nam kažu: ,,Ne plači.,, Ja kažem.: ,,Plači čoveče,, Nije sramota plakati, dušu oprati, srcu dati da vrisne suzom što peče.Tako je lakše. Ma nismo mi od kamena sazdani.Mi dišemo.Osećamo.
Jedinke smo što sudbina nas talasa .U moru celom,od obale do obale, mora po nekad po koja suza niz obraz skliznuti.
Da srećom zapeva ili tugu spere, makar mililitar jedan, jednu malenu kap...
