Приказивање постова са ознаком Poezija. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Poezija. Прикажи све постове

недеља


Ne volim da te volim.

Ne volim da te imam.

Ne volim.
Kada bih volela tebe
Srušila bih sebe.
Sebe volim jer moram
Sebe imam uvek
Sebi ostajem
Sama
Ničija.
Tvoja jer me ti hoćeš
Jer me voliš
Jer me hoćeš.
Želiš.
Znaš li da nemaš nadimak
Nemaš ni ime
Imaš dva slova kojima ja znam značenje.
Dva slova koja me drže budnom
Kada pozoveš
Tada vidim prošlost
Laži
Izdaju.
I neću da te volim
Iako mi se stomak zgrči kada me dotakneš.
Nazvaću to željom
Bestidnom
Ljudskom
Izdajničkom.
Ali to ljubav nije.
Boli me što ne mogu da oprostim.
Ali ne mogu to je jače od mene.
Ne volim te.

петак

Muzika za dusu

Napisacu muzku za neciju dusu
Stotine nota za lepe reci
Stotine reka za jednu susu
I jedan tvoj pogled sto tugu leci



Napisacu muziku za necije srce
Za necije srce kao moje i tvoje
Za njihove vecne otkucaje blage
I emocije koje u njima postoje


Napisacu muziku za jedno lice
Za lice sto se krije medju hiljadama drugih
Muziku sto ce kliziti niz tanke zice
I opisati carobnost osmeha svih



Napisacu muziku za necije oci
Sto na nekom tajnom mestu svoj sjaj kriju
I svaka nota ce padati lako
Ko i suze sto one liju



Napisacu muzku za neciju dusu
Na poslednjoj noti slamace se rime
Jer ona ce nositi nesto mnogo vise
Nosice tvoje, samo tvoje ime





субота

Treba mi..

Treba mi još jedan život...
Još jedan...
Ne predugačak,
ali, dovoljan...

Da vratim što je izgubljeno,
da ispravim pokvareno...
Da oprostim neoprošteno...

Treba mi još jedna šansa,
da pokušam drugačije...
Da sve kocke
skupim i promešam,
da imam pravo
na još jedno
bacanje...

Treba mi još jedan dan za želje...
Ali, nek' one ne budu tajna...
Svima da kažem
šta bih i kako bih...
Pod zvezdama, pod miljama sjaja...

Treba mi još jedan besplatan poziv...
Još jedan tren za nas...
Za mene i tebe..
Da čujem, da saznam...
Da li mi još prepoznaješ glas...

Treba mi...
Ali, ne trebaš mi ti.
Ne znam zašto...
Ni kako,
ali u moj se svet
više ne uklapaš.

Valjda je to,
kao što kažu,
momenat
kada se iz ogromne vatre
samo u prah pretvaraš...

...nepoznat autor...


уторак

Sećanja

Izvini što sam još uvek
ljubavnik želja, misli, snova.
I što te niko nikada neće opisati,
kao moje pesme.
Niko te osećati neće,
kao moja duša.
Izvini, sto ti nisam izgovorio one reči,
koje sam prećutao,
koje bi te pronašle i stigle.
Još uvek, godine koje prolaze,
nisu otupile moju čežnju za tobom.
Izvini, sto i ovo malo mene odlazi i u odlasku,
prećutkuje ime tvoje.
Dog god me se budeš sećala,
ja neću biti tako daleko !

H.Skoko



среда

PRAZNA PORUKA


Danas sam od tebe dobila poruku bez ijedne reči.
Čudno.
Obično si uvek rečit i duhovit.
Što se to s tobom događa?
Jesi li po prvi put iz nekog samo tebi znanog razloga
ostao bez teksta?
Ili ti je ruka sasvim prirodno pratila drhtaje srca
dok si u imeniku gledao slova moga imena?

Želim verovati kako je praznina ekrana
sama poslala poruku.
Možda je to bio jedini trenutak u tvom životu
kada si ti bio ja.
Možda si baš u tom času u sebi osetio prazninu
koju ja već odavno ćutim.
Jesi li napokon shvatio koliko prazna može biti daljina?
Ili neispisan prostor skriva istinu upisanu duboko u tebi.

Možda su nevidljivim slovima upravo ovde ispisane
tvoje neizgovorene reči i potisnuti osećaji.
Svejedno!
Ja sam i ovu poruku shvatila kao poruku.
Ponekad i praznina prostora
pokaže puninu skrivene čežnje.
Ponekad se u skrivenoj reči
otkrije punina istine.
Zato ću i ovoga puta
iz ničega stvoriti nešto
te u ovaj prazan prostor upisati reči
koje si ti iz samo tebi znanih razloga
poslao u prazno....



понедељак

ja želim, poželim i zamišljam…!

Probudiš li se ikad
s tugom u očima?
Poželiš li tada
da te nema,
da te nikad nije ni bilo,
da kada se pogledaš u ogledalo
tamo nema nikog,
nikog poznatog?
Poželiš li trčati,
trčati i samo trčati,
vrištati na sav glas
s vrha planine,
rukama dohvatiti mjesec
i sunce nebu ukrasti?
Poželiš li ikada
noću zaspati
i nikad se ne probuditi,
jutro ne ugledati?
Zaroniti u morske dubine
i nikad ne isplivati?
Poletjeti nebu
i na zemlju se ne vratiti?
Poželiš li ikad
svijetom hodati, a nevidljiv biti,
baciti sav novac u zdenac sreće
i cijeli svijet zasaditi
jednom vrstom cvijeća?
Da li si se ikad probudio
s željom obojiti zidove u crno,
umjetno svijetlo
zamijeniti svijećama,
sred sobe upaliti vatru
i nad njom se grijati?
Poželiš li ikad
uhvatiti pticu u letu,
pogledom s nekim pričati,
uroniti u nečije misli,
biti muha za nekim stolom?
Jesi ikad zamislio
da mjesto kiše
padaju mrvice čokolade,
da ti je tijelo od meda,
oblaci da su šlag?
Poželiš li ikad
da je ljubav stvar
pa je svima pokloniti,
da su osjećaji papir
koje možeš poderati
i zapaliti,
da onog koga želiš
u istom trenu želi tebe?
Poželiš li ikada sve to,
ponekad, samo ponekad?
Poželiš li ikad ostvariti snove
ili sanjati ono što poželiš?
Jesi ikad zamislio
da se hranimo poljupcima,
da dišemo sluhom
i zrak da je pjesma?
Zapitaš li se ponekad tko si,
zašto si i što si?
Poželiš li da si
opet dijete nevino,
da te svi vole
i oko tebe trepere zvijezde?
Hej, zamisli
da svatko od nas ima svoje sunce,
svoju dugu,
svoje more, nebo, planinu,
da svatko je
gospodar svijeta svoga!
Poželiš li ikad
sve drage ljude
vidjeti za jednim stolom,
nikad ne ostarjeti,
nikad tugu ne osjećati
niti za bilo kim žaliti?
Poželiš li ikad
biti u jednom trenu leptir,
zmija ili pahulja snijega?
Ah, poželjeti sve to!?
Da…, malo je teško!
Ali, daj, reci mi,
poželiš li ikad
da sam pokraj tebe,
zamišljaš li me
u svom naručju,
poželiš li me ljubiti,
milovati, gledati?
Ja?!
Da,
ja sve to poželim svaki dan,
jer ja želim,
poželim
i zamišljam…!




U tvojoj kosi


Ako te pomilujem,
krenuću od lica,
staću u tvojoj kosi...
...da ti prstima brojim vlasi,
mirišem,
u oči gledam.
Staću da zadržim tren
da volim te
i želiš me.
Tren da te vodim
u naš svet.
Brojaću ti vlasi kose
da te opijem
da me piješ,
šetaću prstima
od vlasi do vlasi
samo da želiš da me voliš,
da osetiš moju želju,
koliko te ljubim...
U tvojoj kosi,
upleći ću svoje želje,
ako te pomilujem po kosi...

Olja Mladenović


ZAPIS O ZIMI





To nije zima i tu nema zime:
U gradu osta od nje samo ime.

Ona je tamo gdje zavija vuk,
Gdje snijeg je visok i jedva se hoda.
Na silnoj ravni gdje je svečan muk
Beskrajnih polja i zamrzlih voda.

Dobriša Cesarić

U rukama pravog muškarca žena je žena - dovoljno


Jednom si rekao da su u meni tri osobe. Jedna za sve, druga za najbliže i treća za tebe. E pa vidiš, tu treću sam tek sa tobom upoznala.
Verujem da svako od nas u sebi krije par izdanja samog sebe.
Ne razumeju svi tišinu na isti način.
Ne čitaju svi uzdah istim jezikom.
Ne osete svi zagrljaj istim dodirom.
I ne treba.
Reči možeš prosipati pred svima. Neko će ih usvojiti, neko zaboraviti, neko promeniti, neko prečuti.
Nije bitno. Reči su jeftine.

Tišine...
....e tišine ne možeš poklanjati svima.
U tišine stanu neki pogledi, neki uzdasi, neki otkucaji.
Tišine ne lažu.
Ili ih osetiš ili progovoriš.
Tišinom srca pričaju.
Ko ne razume tvoje tišine, ni reči neće nikada.
Ne možeš biti isti pred svima.

Naiđe "ta" osoba pred kojom usne zašute, a srce priča.
Naiđe "ta" osoba pred kojom ne moraš biti jak, a učini te jačim nego pre.
Naiđe "ta" osoba pred kojom ne moraš biti lep, a učini te najlepšim.
Naiđe "ta" osoba pred kojom ne moraš da se smeješ, a nacrta ti osmeh samo svojim mirisom.

Pred svetom borac, ponekad drska, bezobrazna, ponekad tajanstvena, ponekad hladna, uvek jaka, uvek hrabra, uvek ponosna. Pred svetom nasmejana i kad se sve u meni ruši.

Pred tobom žena.





Ana Karanovic
Ne znam koju reč upotrebiti,
koji stih iskoristiti
da opišem tebe,
ono što osećam prema tebi..
Počnem,pa zastanem,
shvatim da nema reči
tako lepih..
Ti si lepša od svakog slova,
svakog stiha,
lepša od svega
što su moje oči videle.
Posebna u svemu..
Moja nežna devojčica..
Ti si inspiracija,
uteha,nada,ljubav..
Sve ono što mi treba
i ono što sam oduvek želeo..
Misliti na tebe,
osećati te,
osećati koliko ti značim
je najlepši osećaj
koji sazreva u srcu,
ti si moja bajka..
Svuda te vidim
nikad nisi daleko..
Vidim te srcem,
jer te u njemu nosim..
Bez tebe bi sve bilo
besmisleno..
Pusto..


недеља

Ti

Svake noći po mom telu prošećeš mesečinom,
ostaviš mirise na mojoj koži i ponovno nestaneš.
Tamo gde zasjaš, tamo se pore rašire i uzdahnu,
a gde ne stigneš, telo i dalje spokojno drema.
Slatke se kapi nemira tako šire mojim snovima,
da se svako jutro od toga pijan u krevetu budim.

Svaki dan mojim čelom prođeš sjenom oblaka,
zastaneš u pogledu i zasladiš me svojom tišinom.
Mestom koje prekriješ rastapaju se naborani sati,
a ja popustim i s njihovim otkucajima zaplešem.
Nežnim osećajima poput izvora natočiš moje vene
i čitavu večnost uliješ u mene, da me namiriš.

Koliko se samo puta pokreneš i staneš pored mene,
utihneš i silinu osećaja probudiš radi moga mira.
Pomakneš me dubinom svoje duše i celog uzmeš,
tiho zagrliš i moje nestrpljive misli srcem poljubiš.
Takvog prisloniš na grudi, ponudiš njihovu belinu
i dodiruješ prekrasnim buketom crvenih bradavica.

Osjećam svu snagu tvog stomaka dok vodimo ljubav
i kako teku strasti bedrima koja poda mnom otvaraš.
Ne sklapam oči, već upijam božanstveni pejzaž tela
i tvom reljefu dodajem vlažnost mojih mekih usana.
Pod prstima izvlačim oblike prekrasnih horizonata
i između kolena smeštam proplanke blaženstva.

Tu se sladim sa beskonačnošću tvojih rajskih vrtova,
muški berem slatke plodove netaknute ženstvenosti.
Ulazim i zanosno obilazim svaki kutak tvog svemira,
 pronalazim neviđena sazvežđa večnog zadovoljstva.
Milujem te i tako bez prestanka vodim pokretima,
upijam tvoje uzdahe i u svom tijelu plodim ljubav.


 Zal Kopp




среда

Plutaj u meni kao lokvanj nosen vetrom
Istopi mi se na jeziku kao secer
Sklizni niz grlo kao med
Prepusti se strujama
koje nosice te mojim krvotokom
Uspavaj se u senci zenice
Probudi se na mojim grudima
Sakri se u mojim mislima
Odrzavaj me u zivotu
postojana u mojim plucima
Zazivi u meni
kao jedinstveni deo duse
Rasti, razvijaj se
i hrani se mojim zeljama
Da budem u tebi
Do poslednjeg dana mog zivota.
A onda lagano
zajedno sa mojom dusom
Preseli se u bestezinsku pozudu
Koja nosice te van hodnika vremena
Lebdi van prostora
Lutaj univerzumima
I pronadji me
U nekim novim zelenim ocima
koje otvoreno ponudice ti sebe
kao skloniste od nistavila...



Lutam nekad







Lutam nekad...nocu,
Na svakom uglu ulice, svetiljka.
Visoko pod krosnjama uprta u zemlju..svetli...
Zutom, treperavom, bolesnom svetloscu...
Brojim...
Stotinu ulica... stotinu uglova...stotinu svetiljki...stotinu
zivota...
Ljubim te ispod prve...ispod pedesete ti kosu mrsim.
Ispod osamdesete gledam zelenu boju noci u tvojim ocima...
Ispod stote trazim mir u tvojim rukama...tako potreban
Ali nema te...Tebe nema...
Znam...kriva sam i nisam.
Ja sam boginja svojerucnog pakla...
U kome slazem put od zutih cigli
Trazeci hrabrost da
tvoji pokreti postanu moji,
da moja zelja bude tvoja zelja,
da tvoj dodir postane moj,
da me imas...da te imam...
bez pravila, bez razmisljanja...
da ti dam sve sto do sada nisam.

Zabranjeno je

"Zabranjeno je plakati, bez da se nesto ne nauci,
probuditi se u danu a ne znati sta ciniti,
biti uplasen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono sto zelis,
odustati od svega zbog vlastitog straha
da ostvaris svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokusati razumeti sao ste sve proziveli zajedno,
i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog,
biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obvezuje,
ne ziveti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboravis neciji smeh i oci,
sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvata tvoj,
zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost
i zameniti je njegovom sadasnjoscu.

Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono sto daje , takodje i uzima.

Zabranjeno je ne traziti srecu,
ne ziveti zivot s' pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek mozemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti..."




Pablo Neruda 

Ako mi dozvolis



Ako mi dozvoliš
sakriću se negde u tebi...
Čuvaću te od
usamljenih dana i noći,
i onda
Kada te tuga prati...
Kada Srce mira neće imati
a oči budu pune suza...
Ja biću tu...
Ako mi dozvoliš...
I Sunce ću biti
da te ugrejem
kada ti hladno bude...
Tvoj osmeh i vedar dan...
Suza u oku biću
Ako mi dozvoliš...
Ja...biću zauvek tu...
Ako mi dozvoliš...



Obletao je oko mene

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.


Zak Prever


Par reci

Do juče
sve je imalo smisla,
jutro, noć i moj san....
danas ne umem
da razlikujem
smeh od plača,

od noći dan.
Danas za nju
sve ima smisla,
tvoje sokove
kao gladna zemlja
upija ona,
meni i zov naše reke
liči na zvuk
svadbenih zvona.
Moram utišati reku
i srce,
neka teku polako
i u miru,
o nama neće govoriti ništa
tek par reči
ostavljenih na papiru.

Mostovi…


U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i tije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne…

Mika Antić

PIŠI MI

Piši mi o jutrima bez mene
istočno od Zapada
ljubiš li me ponekad u polusnu
i sada.

Piši o mojim očima
punim tebe i tvoje ljubavi
naših želja i naših dana.

Piši mi o našim nadama
o večnoj ljubavi i čekanju
o dolascima i odlascima
o konačnom povratku
piši kako da dočekam sutra
i kako će da sviću zore bez tebe
piši mi...

Ljiljana Stošić-Marković

Molim te, poslusaj ono sto ne kazem



Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.

U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati veštačke, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Charles C. Finn

Истакнути пост

Nisam ja za ovaj svet 🙄