Nisam ja za ovaj svet 🙄

Nama koji smo rođeni u 20. veku mnogo bajki su pričali o 21. veku. Te, kako će se čovečanstvo razvijati, napredovati, kako će biti izmišljeni novi lekovi koji će lećiti mnoge bolesti, da će ljudi međusobno više voleti i poštovati bez obzira na rasu, političko ubeđenje /opredeljenje....Ješćemo bolju i kvalitetniju hranu, manje ćemo raditi a više vremena provoditi u druženju, sklapanju prijateljstava, putovanju po svetu itd itd..Biće to zlatno doba umetnosti, svakodnevni sajam kulture, dobročinstva, vreme istine, vreme časti...Lopovluk će se svesti na minimum sve dok se ne iskoreni...Ljubav će pobediti mržnju...Nove tehnologije biće za dobrobit ljudi....Iskoreniće se glad u svetu. Deca će imati srećno i bezbrižno detinjstvo a stari, mirnu starost..Rata nikad više neće biti!!! Ceo svet će postati jedna velika srećna porodica..Ma pričali su nam mnogo toga... A šta se ostvarilo u ovih nekoliko godina? Koliko obećanja je ispunjeno? Ništa...Balon jedne velike planetarne laži je pukao i sve je naopačke....Svetom vladaju mufljuzi, bitange, lopovi i kurve...Vrednosti su se promenile - ne

← na gore, već na najgore. Poštenje, čast, data reč su ismejane i stavljenje na strub srama. Kriminal cveta na svakom ćošku ove nesrećne planete. Laž gospodari svetom. Jedemo otrovanu hranu, trujemo vazduh, zemlju i vodu...Ljudski ološ se propagiraju kao uzor, dobri se javno ismevaju...Iz usta ljudi teku otrovi mržnje prema svima onima koji ne misle kao oni, ne mašu istim zastavama kao oni, ne nose iste uniforme kao oni. Ratovi niču kao pećurke posle kiše a stradaju uglavnom nevini i naivni. Oduzeto im je čak i pravo da kažu NE! Strah, tuga ubistva na sred ulice, i stalne pretnje su udarne vesti u svim svetskim medijima 24 sata dnevno. Nemoral je zastava 21. veka a jednoumlje jedina važeća religija.. Javno se ponižavaju dobri i časni ljudi, civilizacijske tekovine proteklih 20 vekova...

21. vek je čovečanstvo je odvukao na dno. U glib mržnje, zla, pohlepe i bahatosti...Tamni oblaci su iznad nas. Sunce i osmeh su ukinuti...Ljudi su uspavani, zatrovani, saterani u torove...Mrak. Tama svuda oko nas...Pravda i istina su bačene u tamnicu...

Sve je oko nas previše crno pa se - možda - ne vidi! A ko se usudi da vidi - proglašen je za nepoželjnog, nepodobnog u ovom "lepom naprednom" svetu....Ako se ne probudimo, prespavaćemo sopstveni život a da to nismo ni znali....Šteta....ova planeta je dobra, plemenita i lepa..Sve je dala čoveku a on? Besno ujeda ruku koja ga hrani.. Ja nisam za ovaj i ovakav 21. vek...Uzalud se reklamirate...

In baccho et in venere

Inteligentni ljudi zive svoje fantazije...mediokriteti ih samo sanjaju...inteligentni ljudi stvaraju... mediokriteti im to brišu ili ruše... inteligentni ljudi misle... mediokriteti kopiraju njihove misli i predstavljaju ih kao naopake prozvode svog bezumlja... inteligentni ljudi imaju svoju intimu koju ne dele ni sa kim a pri tom ceneći tudju .... mediokriteti tračare o tudjoj na sav glas i uz zvuke deformisanog Schlendorfovog limenog doboša pri tom posprdno poskakuju uz kakafoniju krikova svojih pristalica koji im aplaudiraju na samo za njih otvorenoj sceni.... Inteligentni ljudi ne zele vlast u bilo kojoj formi jer im je duh deus ex machina... mediokriteti su u stanju da se za gram vlasti bore do zadnjeg trzaja svog bolesnog patološkog kvazi duha koga je veliki Ciceron kanalisao kao jedan običan i zastareo gnev koga smo mi od milosti nazvali mrznjom.... odium est ira inveterata.... za inteligentne bez obzira na pol ceo zivot je in baccho et in venere... za mediokritete je ceo smisao postojanja jutarnji uzvik salve rex ili pak salve regina kada ugledaju svoje bestidno, lažno i prazno lice u iskrivljenom jutarnjem ogledalu gde su sami sebi najlepši, najpametniji, najmudriji, najpošteniji, najobjektivniji, najmilosrdniji a svojim svakominutnim postupcima potvrdjuju opravdanost ovakvih tema i to bas na ovom mestu...

Šta volim?!

Volim tišinu jutra.... sunce,nebo i sitni pesak.Volim da posmatram zalaske sunca i kišu iza stakla...volim da sam unutra a kiša napolju...volim da je gledam. Volim pogled u oblake i kada tražim nešto što ne postoji ili što ne razumem.Volim zimu,sneg i pahuljica da posmatram iza zavese.Volim drvo,mraz i vetar.Volim jagnjetinu sa ražnja,hrskavu i vruću.
Volim belo vino u čaši....mehuriće vazduha.Volim tanko sečen limun na tanjiru.Volim realne žene koje se ne pretvaraju,koje su svoje i besplatno simpatične.Volim sve te trenutke...Volim da nahranim golubove...da se divim rosi na travi...volim moju reku i kamenje šibano vremenom i vodom.Volim da ih držim u rukama i da se pitam koliko su stari...Volim komfor i jednostavan život.Volim prave reči i suze da vidim u očima kada se ponovo zapali svetlo nade.Tada tvoje lice postaje prelepo.Neznaš to i nikada ti nisam rekao.Tada osetim da ne živim uzalud na svetu.Volim tvoju glavu na grudima ujutru kada se probudim.Kada zaspiš u mom zagrljaju.Kada me svu noć tvoji poljupci golicaju u stomaku.Volim ukus suza...ne volim da plačeš ali volim kada ti suze jednostavno klize niz obraze.Volim kada legneš na moju ruku...
Volim proleće...volim domaći čaj...ruže...jorgovane...volim kada zamirišu i sve postane neverovatno.Volim da posmatram sunčeve zrake kada se filtriraju kroz vazduh, kroz oblake i rano letnje buđenje.Volim da gledam zrno prašine kada pluta na zracima sunca...Volim gluvo doba noći da sa prozora posmatram zvezde.Onda sam sam na svetu ili su svi usamljeni oko mene.Oduševljava me razmer svemira.
Volim sve lepo i neobično.Volim miris novog novca.Uvek ga čuvam više od starog i uvek na kraju nerado potrošim.Ne volim kada mi postavljaš glupa pitanja.Ne volim neduhovite ljude,proste i nekulturne.Ne volim kada se deru ili poviše glas.Volim da perem kosu.Volim tople peškire za kupanje i papuče koje sam dobio na poklon.Volim sladoled i tvoj čaj koji mi uporno kuvaš.Volim jutarnju kafu,jaku,Tursku.

Na peronu

     Znao je....negde daleko....na peronu njihove ljubavi....

ona je čekala.....on je lutao nekim svojim lavirintima

besmisla....tražeći nešto što ne može naći....tražeći

sebe u tuđim pogledima.....tražeći zamenu za njene

dodire u tudjim rukama.....tražeći nekoga sa kim bi

mogao samo da ćuti onako kao sa njom.........

Hladna slova

I sinoć sam zaspala sa mobilnim u ruci, ali poruka nije stigla.
Ni sinoć, ni danas.... Kao što ni juče nije stigla i kao što, znam, ni sutra neće.... 
I ok sam ja.... Već sam skoro navikla da mi lepe snove zažele
odavno već hladna slova iz nekih starih poruka, pristiglih iz nekih starih, sasvim više nebitnih razloga....

Voleo si me…Znam!

Nije moglo drugacije....

Pamtimo samo ono sto bi lepo.

Neka ovo bude samo jedna prica u nizu...verujem da 

je mozes okrenuti da bude pozitivna.

Rekao je neko.

Pozitivna je.

Nije ljubavna.

Nije ratnicka.

Obicna prica o dvoje lutalica koji su se mimoisli.

Svako u svoj svet.

Prica je posvecena njemu,iako ce mnogi pomisliti da

 je za njih pisana.

A nije,jer samo on ce znati...

Kakav je miris dunje sa babinog ormara?

Gde najlepse mirise punjena paprika?

Koliko staklenaca se daje za jedan porcelanac?

Zasto je Badza bolji od Popaja,tog uvek ispravnog 

momka?

Za koju svrhu Ratnik svetlosti cuva strazu jednom 

decaku?

Nismo bili ljubavnici.

Nismo bili prijatelji.

Nismo bili poznanici.

Nismo bili stranci.

Zena koje nema.

Ratnik bez vojske.

Bela zastava za kraj bitke,pobodena u nekom 

nepostojecem svetu.

Kao predaja.

Prica koja nema ni pocetak ni kraj.

Dvoje ljudi koji su dali sve od sebe da sto vise 

povrede jedno drugo.

I uspeli u tome.

Tako je sudjeno.

Nije valjda moglo biti nikako drugacije...

Kao dva ovna koja se susretnu na brvnu,pa procene

da je onaj drugi jednako snazan kao i on sam,da su 

isuvise slicni...da ce samo povrediti jedno drugo,pa 

nece biti pobednika i porazenog.Odmeravaju snage 

onog drugog,gadjajuci sitnim malim 

strelicama,njima naizgled bezazlenim,ali koje kao 

mac seku onog drugog.I onda shvate da je 

uzaludno,da ne zele da povrede jedno drugo.Ovo je 

bilo dovoljno.

Pa se okrenu,i napuste bitku.

Svako na svoju stranu.

A brvno ostane kao nemi svedok na nemirnoj reci.

Pozitivna je prica...zbog dunje sa babinog 

ormara...zbog onih ljudi kakvi su mogli postati...da 

nije bilo Drekavca.

Onog drekavca u njima,on im je presudio.

Bolje nije moglo...

Sve je u trenutku...

Baš sve počinje slučajno...
a onda mi ukapiramo posle hiljadu slučajnosti da možemo da utičemo na sve to...
pa onda počnemo da pametujemo i pokušavamo da eskiviramo da se "neke" slučajnosti dese...
dugačak je život da ne bi imali de-za-vu-e na svakom koraku.
Previše puta čujemo kurtozano "Dobro jutro" ili utrenirano " Hvala" ili rutinsko "Volim te" - šta razlikuje svako novo izgovaranje istih reči?

1. akcentovanje

2. intonacija

3. osoba koja izgovara

4. način na koji se izgovori

5. trenutak



Sve je u trenutku...i trenutak je sve...
sudbina ne postoji...mi je sami stvaramo.
Nezadovoljni trenutkom svaljujemo krivicu na sudbinu...
tražimo više...tražimo bolje...
u potrazi za samima sobom gubimo se sve više u tuđim načelima, moralnim shvatanjima i nametnutim ponašanjima...
kada u jednom trenutku postanemo zadovoljni sobom ubedimo se da smo se pronašli, a ne shvatamo da nikada dalje od sopstvene suštine nismo bili...
merimo neizmerivo...
vežemo bestežinsko...
verujemo u nepostojeće...
materijalizujemo duhovno...
a korov sve više po Duši pušta žile...
jake ruke će trebati i čelična volja da počupa sav taj korov i od ilove Duše napravi rajski vrt opet...

Kako?
Nežnošću i strpljenjem...
ponavljanjem "Volim te" sa emocijom koja ostane da lebdi kada reč zamre na usnama...
dodirima koji ne peku i ne ostavljaju ožiljke...
jednostavnošću i dobrotom koju crpi iz nas samih...
sve ono što jesmo...
sva ona suštinska vrednost svakog čoveka leži negde duboko u našoj jednostavnosti...zakopana...prašnjava...pokrivena...
Guši se u komplikovanim odnosima koji nose razočarenja i neočekivano neprijatna iznenađenja...
Ljubav i Lepota imaju jednu neraskidivu vezu - Prolazne su obe! Ako su površne...

Dubina Ljubavi je nemerljiva kao i širina Lepote što je neobuhvatna...
Koliko ste puta u životu izgovorili "Volim te" zato što se to očekivalo od vas?
A koliko puta zato, jer ste to stvarno osećali?
Što više ponavljamo to a da ne mislimo...to više postaje rutina...

Naučimo se da volimo samo rečju bez očekivanja dokaza delom jer ljudi su inače jako lako zadovoljiva bića..recite im šta žele da čuju i biće zadovoljni...
Tako je lako manipulisati rečima i "osvajati teritorije" psihičkog prostora koje nikada ne budu osvojene, a vazda kapituliraju pred potrebom za onim što im date u trenutku...
Sve ostalo se ne računa...
I opet trenutak...
tako majušan a neizmerno važan...tako retko iskorišten...tako potreban...tako neminovan i tako...
tako prokleto prolazan...
I svaki je neponovljiv...
Ma koliko pokušavali da vratimo neki trenutak...da ga zadržimo...da ga ponovimo - nemoguće je...

Svaki trenutak je unikat i svaki ostavlja trag u našoj prošlosti...
čitava jedna savršena prošlost satkana od nesavršenih trenutaka...
može da ispiše najfantastičnije romane u kojima, zamislite, trenutak bude neshvaćen kao nešto od vitalnog značaja za fabulu tog romana...
Neko to shvati ranije...neko kasnije...neko nikada...

Blagosloveni su oni koji su rano naučili da uživaju u trenutku...

Srećni su oni koji shvataju važnost trenutka...

A samo jedan trenutak je onaj pravi - samo jedan trenutak je onaj idealni!

Tvoja Ja…

Nocas sam na vrhovima prstiju  lutala  sumom, u onom istom snu,  koji se
ponavlja oduvek..Trcala  po rosnoj travi sve do cistine,  gde sam te cekala u svim vremenima…
Ja…Gresnica, prokleta od svih, zbog svoje ogromne potrebe za Ljubavlju…
Da Ljubav dam…I da Ljubav  primim, 
ja,  umorna zver ,  izmucena gladju za tobom…
Pitoma samo na pomisao da ces doci  i tu glad nahraniti silovitom  neznoscu svoga bica…
Obukla sam  haljinu od lisca, u kosu stavila  svice, koji su  pri punom Mesecu  svetlucali zeleno poput smaragda…
U nocima poput ove ,kada Mesec ljubi oblake i krije svoje lice, svetlo je njihovo   magicno ljubicasto…
Sumski pauk mi je nacinio  rukavice od najfinijih svilenih niti, da moj dodir bude nezan i mek, kada ti dotaknem lice…
Nacinila sam nam postelju od mirisne paprati, ubrala sumske jagode,  da te hranim izmedju poljubaca…
Medom i cvetnim prahom  namazala svoje usne i telo, da ne prestanes da me ljubis…
Za tebe Viteze, lutalico, koji me ne vidis, jureci zivotima mnogim,  uzanim puteljkom sumskim   ne osvrcuci se…
Cekam te u ovakvim nocima, kada su vetrovi blagi, a mirisi topli i puni…kada je nebo samo modri , barsunasti plast…
Znam da osecas moje  postojanje , fasciniraju te  svici, a mirisi meda, sumskih  jagoda i divljeg cveca, uzburkaju  ti dusu necim
poznatim, prisnim…Zatrepere  ti  svi damari u telu..
Samo jos malo…i setices se..Naci ces ono sto u svojim  lutanjima trazis, gonjen neobjasnjivim  nemirima…
Sumski med…oci boje meda, prasecanje na njih.. u tvojoj dusi trag identican onom u mom pogledu…
Sve si mi blize…osecam to.
Cekam,  iako cekati ne znam…
Tvoja Ja…

sanjam ... sanjam ...sanjam...

Ne volim rastanke pa neka ovo bude početak beskraja ... na raskrsnici snoviđenja gde anđeli oblače nova bela perja ... gde vile radosnice osmehe poje i gde se ljubav samo ljubavlju zove ... onda zažmurim ... udahnem duboko ... znam, nedostaješ ... zagrlim beskraj i sanjam ... sanjam ...sanjam...

Hej ti

Hej ti..Da, baš ti...Vrati se..Zaboravio si...Svoj lik...U mojim mislima...Svoje oči...U mojim zenicama...Svoj dah...Na mojim usnama... Hej ti...Zalutao si...U mojim snovima...

Tvoj ruka

Tvoja ce ruka moju da vodi.. gde nikad nisam bila.. tamo gde su jutra snena.. a nebo kao svila.. od ovoga grada do poslednje luke.. tebi dajem sve.. pruzam ti ove ruke zauvek.. Tvoja ce ruka moju da vodi.. po horizontu plavom.. preci cemo i sedam mora i ici snom i javom.. sto dalje od bola i samoce.. koja umara.. poci cemo sami ti i ja

...Bez tebe...

Dodaj mi tu sreću...Dok sam još na vratima...Tu je negde ostala, kraj tvog uzglavlja... Trebaće mi...Za današnji dan ...I sutrašnji...I onaj posle njega...Bez tebe...

Novčić.

Dozvoli mi da za tebe bacim novčić..onaj

kineski...Ko zna šta šupljina u njemu može da iznedri...Jednom je za mene iznedrila mesto gde sam pala, pa se podigla...Jednom je iznedrila ljubičasto svetlo na granici na kojoj sam se njihala...Poslednje što je iznedrila beše divna noć u kojoj sam te našla...

♥♥♥

Voli mi se neko....Onako ludacki...Da sam tuzna kada ga nema...Da drhtim kada zove...Da drzim palceve da dodje...Da zelim da ne ode jos koji sat...

samo obicna zena...

Ja sam samo obicna zena... U dusi jos devojcica...Tvrdoglava... Uporna.... Sanjalica...Lutalica... Kad je neko prema meni dobar, uzvracam dobrotu duplo... Znam da budem i drska ako treba... Ponekad bezobrazna... Sve po zasluzi... Ljubomorno cuvam ono sto je moje, nikad ne gledam tudje... Ja sam i naivna, blesava... Ponekad i dosadna... Kad volim, volim svim srcem. Voljenom svoju Dusu predam... Ne znam da mrzim... Najgora sam kada sam ravnodusna.... Za prijatelje dajem zivot, neprijatelje ne gledam... Mastam, sanjam, zivim kako meni prija... Eto, bas sam takva..Sa hiljadu mana i vrlina... Jedna sasvim obicna zena... Za neke, a za neke posebna.

San jednog ponedeljka

Seo sam u kola, zažmurio i molio Boga da se ne okrene. Čuo sam kuckanje njenog malog prsta na prozoru automobila i otvorio oči. Njene oči, kao zrna muskata, uporno su gledala u mene. Otvorio sam prozor i osetio miris onog beličastog cveta kome ne znam ime.

“Sretan ti put… Gde god budeš otišao svet će ti se pokloniti…”, smejala se i naklonila mi se kao princu.

“Gde god da odem svet će biti tesan, a preširok. Možda se i izgubim u svoj toj teskobi.”, ućutao sam. Na trenutak sam se osetio slabo i potpuno spreman da je sa suzama zamolim da u bescenje proda sve svoje i krene sa mnom u susret neizvesnosti. Plašio sam se da će se nagnuti i poljubiti me onako ovlaš za sretan put, ali umesto toga ona je kažiprstom dodirnula vrh mog nosa i rekla:

“Tvoje visine su prevelik izazov za mene, redak vazduh i hladni vetrovi. Koliko god da se držim za tebe razboleće me. Možda sam ptica, ali ne mogu sa tobom na tu stranu. A ti ćeš već umeti, ti ćeš već znati. Ne sumnjam ja u tebe i tvoje sutra. Moje juče je preveliko da ga prokrijumčarim pod miškom. Idi, jer paleta koju nosiš u sebi obojiće svo sivilo sveta gde god da odeš. Ne okreći se, nemaš potrebe, i ti i ja znamo da ću jođ dugo stajati i mahati, čak i kad te ne bude na horizontu.”

Podigao sam pogled i video neobično okruglu suzu koja je pala u prašinu.

Više ništa nisam rekao, samo sam klimnuo glavom i okrenuo ključ. Kamenčići na drumu pucketali su pod točkovima automobila koji je klizio niz put… Ona je mahala… Ja sam poluglasno, u sopstvenoj tišini, rekao hvala ti, nisam se okrenuo, ali dugo sam osećao vetar na vratu od njenog mahanja….

Fališ mi

Fališ mi kada te zagrlim,
fališ mi kada te milujem,
fališ mi kada te ljubim,
fališ mi kada razgovaramo,
fališ mi kada se smejemo,
fališ mi kada ne znam šta bih sa sobom,
fališ mi kada znam šta bih sa tobom.

Meni stvarno nešto fali!

Jos uvek po nekad sanjam stvarnost..
zagazim u vode secanja i svaki zamotuljak
brizno odmotavam... prebiram i cuvam.
Bice ih.. dok me ima.

Da li ste citali Autostoperski vodic kroz galaksiju..?

Ja jesam i to je jedna od mojih omiljenih knjiga u koju pobegnem
svaki put kada sam tuzna
Artur je ipak pronasao mir na planeti Zemlji
Depresivni robot Marvin imao je svoj mrzovolji ironicni svet...
Ford svoj svemirski autostoperski vodic
Negostoljubivi Vogoni svoju poeziju
Galakticki predsednik Zahod citavu galaksiju
Trilijan svoju staru novu ljubav
A ja ..ja ....

Sanjacu kako se prebacujem i zaranjam glavu u njegove grudi..
kako se ponistavam.
I bicu svesna kako meni nije dozvoljeno ono sto jeste obicnim ljudima...
i
Bice mi potrebne samo papirnate maramice...

Sreli smo se
negde
između svetova
u malom prolazu
gde
sudbine se ukrštaju
u vremenu
kada svemir utihne
da se
šapati duša čuti mogu...