Pamtimo samo ono sto bi lepo.
Neka ovo bude samo jedna prica u nizu...verujem da
je mozes okrenuti da bude pozitivna.
Rekao je neko.
Pozitivna je.
Nije ljubavna.
Nije ratnicka.
Obicna prica o dvoje lutalica koji su se mimoisli.
Svako u svoj svet.
Prica je posvecena njemu,iako ce mnogi pomisliti da
je za njih pisana.
A nije,jer samo on ce znati...
Kakav je miris dunje sa babinog ormara?
Gde najlepse mirise punjena paprika?
Koliko staklenaca se daje za jedan porcelanac?
Zasto je Badza bolji od Popaja,tog uvek ispravnog
momka?
Za koju svrhu Ratnik svetlosti cuva strazu jednom
decaku?
Nismo bili ljubavnici.
Nismo bili prijatelji.
Nismo bili poznanici.
Nismo bili stranci.
Zena koje nema.
Ratnik bez vojske.
Bela zastava za kraj bitke,pobodena u nekom
nepostojecem svetu.
Kao predaja.
Prica koja nema ni pocetak ni kraj.
Dvoje ljudi koji su dali sve od sebe da sto vise
povrede jedno drugo.
I uspeli u tome.
Tako je sudjeno.
Nije valjda moglo biti nikako drugacije...
Kao dva ovna koja se susretnu na brvnu,pa procene
da je onaj drugi jednako snazan kao i on sam,da su
isuvise slicni...da ce samo povrediti jedno drugo,pa
nece biti pobednika i porazenog.Odmeravaju snage
onog drugog,gadjajuci sitnim malim
strelicama,njima naizgled bezazlenim,ali koje kao
mac seku onog drugog.I onda shvate da je
uzaludno,da ne zele da povrede jedno drugo.Ovo je
bilo dovoljno.
Pa se okrenu,i napuste bitku.
Svako na svoju stranu.
A brvno ostane kao nemi svedok na nemirnoj reci.
Pozitivna je prica...zbog dunje sa babinog
ormara...zbog onih ljudi kakvi su mogli postati...da
nije bilo Drekavca.
Onog drekavca u njima,on im je presudio.
Bolje nije moglo...
Нема коментара:
Постави коментар
Ovaj obrazac služi za slanje komentara i poruka ako Vam je potreban neki vid kontakta sa korisnicima.