Pre nekoliko dana slušala sam „najnoviji metod“ vaspitavanja
deteta koje ne voli da uči i da ide u školu. Imućni
roditelji sa manjkom vremena i viškom novca
rešili su da svog sina ljubimca motivišu za školu.
I za to postoji cenovnik – svaka zarađena petica
znači uvećani džeparac za 300 dinara, četvorka
je 200, trojka je 100, dvojka je 50. A za jedinicu
sinčić plaća roditeljima 100 dinara.
Kada sam to čula došlo mi je odmah da pozovem svoju majku
i da je pitam zašto sam ja učila za džabe.
Da je takav cenovnik postojao
u vreme mog školovanja bila bih bogataš i pre
osamnaeste, a onda bih izdržavala roditelje
koje sam opelješila svojim uspehom. Ma, da
je meni plaćano za svaku peticu, završila bih i
dva fakulteta pride.
U vreme mojih tinejdžerskih dana radilo se u kafićima, bilijar-klubovima i na uličnim štandovima za koji dinar...
A ja sam za peticu dobijala tapšanje po
ramenu, za četvorku pitanje zašto to nije moglo
malo bolje, za trojku zabranu izlaska u park, dok
je dvojka bila sasvim jednaka jedinici – za nju
sam morala da slušam dugačka predavanja koja
mogu da se sabiju u jedno jedino pitanje: „ Sve smo ti omogućili, zašto nam tako vraćaš?!“.
A sad me to vodi u mnogo dublja razmišljanja – šta se sve može platiti i naplatiti na
ovom svetu i koliko bih bila bogata ili siromašna
da sam za sve imala neki cenovnik. Školske
ocene bih dobro unovčila, kao i muškarce sa
kojima sam ostajala duže nego što sam želela.
Dobro bih prošla i da sam naplaćivala besmislena obećanja ljudi do kojih mi je stalo i prijateljstva koja nisam uspela da odrzim....
Mogla sam da naplatim muškarcima koje sam volela to što se i dan danas pitam kako bi mi bilo sa njima.
Mogla sam da naplatim muškarcima koje sam volela to što se i dan danas pitam kako bi mi bilo sa njima.
A mogu i sadašnjem da obračunam to
što me je ukrao onima koji su hteli da se takmiče
kako da me usreće, kao i svaki kilogram viška
koji sam nabacila bez načina da ih skinem
jer sam mu rodila decu. Ma daj, samo da se naplacuje......
Očito da su ovo vremena kad se i srce
mora dobro platiti da bi se slomilo.
Nekad sam volela da pravim opklade sa svojim muškarcem
u poljubce ili u masažu, a od
kada sam čula za „model vaspitanja putem cenovnika za ocene“
promenila sam taktiku. Evo,
pre par sati je moj dragi tvrdio da može da se
popne na drvo u parku, a ja sam se opkladila
da neće uspeti – u paklu cigareta. I dobila sam.
Ostala sam bez masaže i poljubca ali ću da pušim više od njega!
Ako dobro plati, možda ću
mu otkriti ime svog poslednjeg udvarača, a ako
mi prepiše sve što poseduje (i on i njegova familija)
otkriću mu i sa koliko sam njih bila pre njega.
A kako moji sinovi razumeju vrednost
novca, moraću da smislim cenovnik kojim ću
matematički uvek biti u dobitku –
nenošenje čarapa po kući – 200 dinara,
promašena šolja 250, itd.Ako nemaju da plate
poslaću ih kod tate.Neka on da.
Da, čudna vremena su došla. Gde god se okrenem upitam se da li to grešim ja ili su ljudi toliko skrenuli sa uma...
Bračni parovi imaju svoje bankovne račune,
svoje štekove i svoje tajne izvore zarade i nemaju pojma koliko onaj drugi ima.
Majka odlazi u penziju i u vikendicu
da tamo živi a naplaćuje kiriju sveže razvedenoj
kćerki sa detetom koja nema gde drugde da ode
(istina, kirija je pristojna, a ima i centralno grejanje i telefon!).
Muž svako veče odlazi ulicu dalje da spava kod svoje majke i vraća se ujutru kući kod žene i deteta na doručak.
Dedama se uzima penzija kao ucena da ga nepokretnog ne pošalju
u dom, a bake insistiraju da ih unuke od četiri
godine ne zovu bakama pred drugim ljudima.
I onda se pitaju da li se bliži smak sveta.
A ja bih ponekad mogla da vam kažem – on
je upravo u toku!!!!
