CVET

 Bio jednom jedan mladić,
 koji je čuo za jedan cvet,
 koji raste iza sedam gora i sedam mora.
 Iza najdubljih ponora i najtamnijih šuma,
 najdubljih i najhladnijih reka,
 najviših vrhova, okovanih snegom i ledom,
 iza najvrelijih pustinja,
 iza sedam hladnih, severnih mora.

 U stvari, koji raste na vrhu one sedme,
 poslednje gore,
 i cveta jednom, kada napuni sedamnaest godina.
 Prešao je sva mora, uspeo se na šest gora.
 Prešao ponore,
 i kroz stare, tamne šume,
 prebrodio divlje reke,
 probio se kroz ljute mećave,
 i prošao kroz vrele pustinje.

 I na kraju, poslednjeg dana,
 popeo se i na sam vrh sedme gore,
 na kojoj je rastao cvet.

 Stigao je predveče, u sam zalazak sunca.
 Kako se popeo gore, pred njim je i sam cvet procvetao.
 Iako je prethodno odlučio, da ubere cvet,
 iako je zbog toga slomio sedam gora i sedam mora,
 odustao je od te pomisli pred tom lepotom.

 Rešio je da nešto tako lepo,
 i nevino, ostavi ne taknuto.
 Da ga ne ukalja svojim dodirom,
 i da iz nekih svojih hirova i sebičnosti,
 ne uništi nešto tako lepo...

 Pomirisao ga je samo,
 jednom, duboko i blago...
 I gledao kako zadnji repovi sunca,
 nestaju na horizontu.

 Kako je već polako mrak obavio proplanak,
 rešio je tu prenoći.
 A, sutra će se vratiti kući.
 Bez cveta u ruci,
 ali sa cvetom u srcu.

 Iznuren, ali potpuno ispunjen,
 legao je pod jedan hrast,
 desetak koraka od cveta,
 I pun slatkih utisaka,
 zaspao...

 Sutradan, čim je otvorio oči,
 prvo što je poželeo, jeste,
 da pogleda ponovo,
 onaj predivni cvet.

 Bacio je pogled ka cvetu...
 Ali...
 Umesto cveta, u njega je piljio jedan crni vo,
 koji je preživao onaj cvet.
 Čovek se u neverici, od muke nasmejao...

 Tako i vi, kada nađete svoj cvet,
 uberite ga za sebe, i krijte ljubomorno od drugih...
 Zalivajte ga, pazite i volite...

 Ne dajte da vam ga neki vo uzme,
 jer ipak, jednom se ima šansa,
 da uzmete pravu osobu za sebe...

 Ratko Petrovic