Znas,nedostaje mi tvoj glas...da me utesi kada sam tuzna,da mi obeca kako ce sve biti u redu kad sve krene nizbrdo,da mi u kasne nocne sate budi mastu,da me tmurnim jutrima probudi...
Nedostaju mi tvoje ruke...da mi miluju lice,da ugreju moje hladne ruke,da mi snaznim stiskom obecavaju sigurnost ma kako god stvarnost oko nas izgledala..., da utonem u san i da se probudim njima obgrljena...
Nedostaju mi tvoje oci...da mi onim posebnim sjajem pricaju koliko ti znacim,da mi upute onaj pogled pun oprostaja kad nesto pogresim,da se gubim u njihovom crnilu dok nesto pricas,da me gutaju pogledom i onda kad se ne osecam lepom..
Nedostaju mi tvoje usne...da me ljube kad sam tuzna,umorna,bolesna ili vesela, da zaspem i budim se obasuta njihovim neznim poljupcima,da obrisu i zaustave suze koje se radjaju u mojim ocima...jer,samo one to mogu.
Nedostajes mi Ti...da znas.
I ove noci gledam prema nebu,u toj daljini se nalazis Ti,
ponovo spoznajem taj sjaj tvog oka,i svesno izustim NEDOSTAJES MI!
