Zapisi iz podzemlja F.M.Dostojevski

b2b4958be309e2b22aefd4bb2e3624a1
Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran,
ali sam ipak sujeveran.
Ja ne samo da nisam umeo da postanem zao već uopšte
nisam uspeo da postanem bilo šta : ni zao, ni dobar,
ni podlac, ni pošten, ni junak, ni insekt.
Uostalom : o čemu pošten čovek može da govori
sa najvećim zadovoljstvom?
Odgovor : o sebi.
Kunem vam se, gospodo, da je prekomerno saznanje bolest,
prava i najteža bolest.Ali, gospodo, ko se može hvaliti svojim
bolestima, i još se razmetati njima? Uostalom, šta ja to govorim?
Svi to čine; upravo se hvale bolestima, a ja ponajviše.
Tom čoveku ja zavidim do izliva žuči.On je glup, to je
nesumnjivo, ali ko zna, možda normalan čovek mora
biti glup? Možda je to čak i vrlo lepo.
Moje su šale, gospodo, naravno, rđavog tona, neuravnotežene,
nesamouverene. A sve to dolazi otuda što ja sam sebe ne
poštujem.Zar svestan čovek može bar malo da ceni sebe ?
Civilizacija stvara u čoveku samo mnogostranost osećanja
i … apsolutno ništa više.
A i ta volja…đavo bi je znao…
Šta zna razum? Razum zna samo ono što je uspeo da
sazna(ponešto možda neće nikad doznati), a ljudska
priroda živi i deluje kompleksno, svim što u njoj postoji,
svesno i nesvesno, pa i kada laže, ipak živi.
Slažem se da je čovek, pre svega, stvaralačka životinja, osuđena
da svesno teži cilju da se bavi inženjerskim zanatom, naime,
da večito i bez predaha krči sebi put bilo kuda.
Bio sam bolesno osetljiv, kakav mora biti obrazovan
čovek našeg vremena.
Ponekad neću ni sa kim da govorim, a ponekad poželim ne samo
da razgovaram već i da pomislim da se sprijateljim.
Naš romantičar je širok čovek, i najveći prepredenjak
među svim prepredenjacima, uveravam vas u to…
čak iz iskustva.
Osim čitanja nisam imao kuda, to jest, nije bilo ničega u svetu
oko mene što bih mogao poštovati i što bi me privlačilo.
Ni sam ne znam šta bih sve dao za jednu pravu i istinsku
svađu, pristojniju, i tako reći, kniževniju !
Nisam se uplašio iz kukavičluka, već iz beskrajne sujete.
Lukavstvo se tako lako saživi sa osećanjima.
Ja nisam mogao da zavolim, zato što je za mene, ponavljam,
ljubav značila tiranisati nekog i duhovno dominirati.
Uskoro ćemo izmisliti da se rađamo nekako od ideje.

„Moja priča“ Merilin Monro


Što sam bila starija sve više sam uviđala da sam drugačija od ostale dece jer nije bilo
poljubaca ni obećanja u mom životu.Često sam bila usamljena i želela sam
da umrem.Pokušavala sam da oraspoložim samu sebe svakodnevnim maštanjem.
Naučila sam da ne opterećujem druge svojim pričanjem i plakanjem.
Nikada nisam sanjala o ljubavi čak i nakon moje zaljubljenosti po prvi put.
Ne postoje misli o seksu u mojoj glavi. Ne želim poljubac, ne želim da me
zavede neka filmska zvezda.Istina je da sam ja sa svim tim karminom, svom tom maskarom i svim oblinama senzualna kao fosil.
Uvek sam imala talenat da iritiram žene, još od svoje četrnaeste godine.
Žene imaju tu tendenciju da „uključuju alarm“ kada vide svoje muževe
kako razgovaraju sa mnom.
Radije bih da hiljadu žena budu ljubomorne na mene, nego ja da budem
ljubomorna na bar ijednu  od njih.Jednom sam bila ljubomorna i u tome nema
ničega zabavnog.
Žene mešaju histeriju i strast, džangrizavost i predanost.
Nedeljom sam bila najusamljenija. Nedeljom ne možeš tražiti posao  i ne možeš
se pretvarati da ideš u kupovinu.
mm38
Nikada me ne bi mogao privući muškarac koji ima savršene zube.Ne znam da li
to ima veze sa ljudima koje  sam već upoznala.Jednostavno, nisu bili tako savršeni
više nigde drugde.
Nije da mrzim bogate muškarce niti  sam ravnodušna prema novcu, već me
nešto zaboli iznutra kada vidim da neko lako dobije novac i lako ga potroši.
Nisam volela holivudske zabave i nikad mi nije bilo jasno zašto važni ljudi vole
lepo da se obuku i dođu negde gde će samo zuriti  jedni u druge.Možda troje od
četvoro od njih zaista imaju šta da kažu  jedni drugima, ali ostalih dvadeset do
trideset samo će sedeti okolo nalik na lampe. . .
Ne znam zašto ali uvek su me privlačili muškarci koji nose naočare.
colore2_phixr
Većina muškaraca (i žena) misle da imam dva lica.Bez obzira koliko iskreno
razgovarala sa njima uvek su verovali da pokušavam nekako da ih prevarim.
Kada govorim imam tu naviku da ne završavam rečenice, a to ostavlja utisak
da ne govorim istinu.
Imam mnogo loših navika.Jedna od njih je kašnjenje.Kada treba da se spremim da odem negde na večeru u osam, ja ću ležati u kadi više od sat vremena.Kada prođe
osam ja ću i dalje biti u kadi i dodavati parfem u vodu i biti zadubljena u svoje misli.
Ponekad znam šta radim, u toj kadi ne leži Merilin Monro već Norma Džin.
Ja dajem Normi ovakav tretman.Ona je navikla da se kupa u vodi u kojoj se pre nje
okupalo šest ili devet osoba.Ona sada može da se kupa u vodi čistoj i transparetnoj
kao staklo.
Sva moja putovanja su  bila ista.Bez obzira gde sam išla i iz kog razloga
sam išla, uvek su se isto završavala – nikad nisam videla ništa.
Biti filmska zvezda znači živeti na ringišpilu.
colore9_phixr

Zov divljine


Mi borci protiv vetrenjaca, Don Kihoti, na ovom krajicku virtuelnog sveta, izvirujemo iz svojih svetova, iz svojih oklopa, izvirujemo iz izvajanih maski, slazemo kao slagalicu, igramo se recima...i pokusavamo da proturimo malo duse, tamo gde osetimo da bi negde neko mogao da razume, da oseti u srcu....Vlat neznosti...Vlat onog detinjeg skrivenog u nama,sto se otima svetlu.Sto pulsira.Ostavimo svoja tri trna koja nas brane od celog sveta, i rasirimo ruke prema suncu, vetru, slobodi.Jer ovo smo valjda mi, pravi, skriveni u slojevima proslih godina, izgubljeni u vremenu koje mrvi nemilosrdno, prolazi....joj imam podosta godina, a osecam nekako da tek trebam da naucim voziti bicikl bez pomocnuh tockova, sakupljati sarene i staklene klikere, i poceti se zaljubljivati, ludo, srcem....Gledam svoje lice u ogledalu, da li sam to stvarno ja, gde sam se izgubila u medjuvremenu, gde se krije ona plava devojcica, na kom raskrscu se ona izgubila?...Toliko toga bih jos, decijeg, suludog, neiskvarenog-ma da mogu uhvatiti tog prokletnika vreme, stisnuti ga za siju da zastane malo, dok jos malo disem, dok ne saznam ko sam i sta zelim, ne pustim onu devojcicu u meni, da ode....Da se pozdravim sa njom, i znam onda cu i ja moci napred....Ne znam sta sam htela reci, valjda ova malena proviri, prkosi, pomuti mi misli potpuno pa ne znam ni sta mislim ni sta pisem....Uhvati me kao Djoletov D-mol i ne popusta....Ono njeno slobodno, prkosno, vucije, divlje, uinat celom svetu, toliko me obuzme da ostanem bez daha...Zivim svoj zivot, miran, naviknut a ipak znam, osetim zivot kako pulsira skriven u slojevima izgradjenog sveta....I osetim zov divljine, i znam...Mesec me priziva, pun, da zavijam na njega.....Na posletku, zamislite svet bez srecnih okolnosti, gde je sve isplanirano i nista neocekivano ne moze da se desi...Takav svet je najtmurnije mesto koje moze da se zamisli....

Zagrljaj

Kada zacute svi zvuci dana iza nas, kada se smire svi ratovi u nama, bar onaj tren pred san, znam da sam ti u mislima i znam da uzdahneš.
I ne umem objasniti tu nit koja nas veže bez obzira na kilometre, ne sve prepreke, bez obzira na svo cutanje između nas, na svo vreme između nas, uvek ostaje ta nit.
I kada cutimo kažemo više nego gomilama reči.
I ja znam da ti znaš sve što precutim, i da vidiš sve što zažmurim, i da osetiš kad mi fališ.
Sudbina, to si.
Neko te samo nacrta jednog dana u mom životu i kao da si oduvek bio tu.
Ti tako lako pokreneš taj ringišpil u mom srcu, u mom danu.
Očistiš mesto samo za sebe i zaustaviš svet svojim zagrljajem... Ali taj zagrljaj...taj zagrljaj...eh...
Kao da tonem u oblak, kao bez daha, kao bez vremena, kao za zauvek...kada me zagrliš.
I žurim, svaki trenutak dana negde žurim, ali kad zatvorim oči samo u tvoj zagrljaj stižem, samo u tvom zagrljaju ostajem...
Jednom si rekao : " duso moja …..i te reči mi od tada odzvanjaju u srcu.
Sudbina, to si.
Kada me zagrliš osetim miris doma, osetim sunce u kosi, osetim vetar na ramenu.
Neke godine pre su me naučile da su najveće daljine ponekad i samo uzdah između.
A ti si me naučio da nekim blizinama svi kilometri sveta između ne mogu ništa.
Ti si me naučio da neke blizine ostaju blizine i kad su negde sasvim daleko.
Sudbina, to si ... i moja blizina zauvek ...
I onaj zagrljaj ... eh ...


Ljubav

Ljubav može od svakog da stvori velikog pesnika; ako vas ona ne može učiniti pesnikom tada vas ništa ne može učiniti pesnikom. Ljubav otvara u vašem biću potpuno drugačiju dimenziju. Bez ljubavi ostajete ograničeni svetom logike. Kada u životu započne da vam se dešava ljubav, logika nestaje, dogadja se da ljubav nadmaši logiku. Zato logični umovi ljubav uvek nazivaju ludošću, slepilom. Logika je uvek ljubav proglašavala slepom, ludom i nazivala je svakojakim imenima iz prostog razloga što intelekt nikada ne može da je shvati. Svet ljubavi je sasvim drugačiji; nema nikakve veze sa matematikom, logikom, naukom. Ne može se meriti niti isplanirati. Niko ne zna tačno i precizno šta je zapravo ljubav. Čak i oni koji su najdublje uronili u nju ustanovili su da su gotovo glupi – ona je neopisiva. Medjutim, iskustvo ljubavi je sjajno, ono u svom zanosu eksplodira na mnogo načina. Može eksplodirati u plesu, u muzici, u slikanju, u svim vrstama stvaranja. Ljubav je uvek stvaralačka. Napokon, svet je ovako destruktivan upravo zato što učimo ljude da potiskuju svoju energiju ljubavi. Potisnuta ljubav postaje destruktivna; a izražena ljubav postaje stvaralačka.