Čekanje

 
Stalno ti ja nešto čekam, druže. Oduvek.
Hajde da ovo ovde sačekam dan ili dva, onog sat ili dva, ono tamo godinu il dve! Čekam.
Da jabuka sazri i sama padne. Čekam na poruke i pozive, čekam na spoznaje, čekam na poklopljene zvezde.
Dok čekam, ne prolazi mi život uzalud. U tom čekanju sagradila sam čardak za maštanje.
Tamo me hoće i ono što me neće. Voli me i ono što me ne voli. Svi su mi tu, sve mi je tu. Nema slatkastih reči koje kaplju pa presuše. Niko ne odlazi, niko ne obećava nemoguće. Čekanje nije gubljenje vremena, ne, ne, druže, loše su te učili.
Za čekanje treba samo mnogo hrabrosti. Da to što čekaš ne izmakne, da ne skrene, da ne bude presretnuto. Da mu ne pozli na putu, da ne promeni smer, da mu ne presuši hod. Hrabrosti treba, i vere.
Čekam na pozive i poruke, čekam da zima prođe kad joj je vreme jer ako, nestrpljiva, izađem bez kaputa, postaću led.
Razumeš ti to, druže!
Kad god nisam čekala, žurba me je dovela do loših procena.
Zato čekam, na svom čardaku za maštanje.
Tamo ima vremena da klica ljubavi postane stameno drvo, da verovanje postane ubeđenje, da ja ostanem ja.
Kad čekaš, ti si nečiji cilj. Taj do koga se stiže i ko se želi.
Zato ja stalno nešto čekam, druže.
Puštam da vreme pripremi teren na kome ću da izgradim čvrstu kuću za življenje dočekanog.


Vruce... hladno...

Ne volim igre vruće-hladno.Teraju me da ignorišem i ono malo slatkog i nestanem.
Neke se priče nikada ne mogu objasnti.Sve smo ono nešto blizu a nismo ni blizu.Jel' se mi to igramo?
A ja previse jednostavna da bih bila zadovoljna igrarijama.
Ljudi se često previše razmeću sa ponudama i obecanjima koja nikad ne ispune.A možda smo ipak na neki način dragi,ko će ga znati
.Zar je moguće nekoga baš dobro poznavati dok ne vodiš ljubav sa njom ili njim.
Kad nam se to desi,tek onda možemo pričati o bliskosti.
Ako nam se desi opet,onda je to intima,želja,potreba i emocije nemerive.
Ako nam se ne desi drugi puta,onda je to klasika.To može imati svako.
On ponekad može biti i čista mržnja.Da,daaa. još kako može biti i mržnja.
Ali kad je dobar,onda je i sve drugo dobro. Onda se sve uklapa. Vrlo malo ili ništa nam smeta. Sve se može popraviti,ulepšati,doterati,prevideti pa čak i oprostiti i sačekati.
Tad se rastojanje između ubistva i preživljavanja,poput otrova, meri gramima.
Tad se i zrak koji ne primečujemo,pretvara u zrak koji dišemo.
Ja vrlo dobro znam šta neću.Još kad bi neki znali šta hoće,bilo bi potpuno...

...i konačno živiš...

U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš?

Lajoš Kesegi

Teski dani

Ima tih nekih ljudi koji misle da žive život. Kao što i ja to mislim. Mada često mislim da on živi nas.

Ima tih nekih ljudi koji žive svaki dan. Ustaju rano ujutro, idu na posao, guraju se u prevozu, rade ovo ili ono, s posla idu u prodavnicu, spremaju ručkove, gledaju televiziju, bave se decom i to je sve. Nemaju ništa za sebe. Ne izlaze nigde, ne putuju, ne druže se, ne čitaju. Ne smeju se. I njima je tako dobro.

Ima tih nekih ljudi koji su ozbiljni i ispunjavaju svoje dužnosti. I žive život, a život živi njih. Nemaju novca, želje su im od plastelina, oblikuju ih svaki dan i čekaju. Da prođe, da dođe, da ode.

Gubili su sebe, gubili su prijatelje, osmeh, zdravlje.

Otpratila sam te neke ljude zauvek.

Život ih je nadživeo.

Ima tih nekih ljudi koji imaju prijatelje, smeju se, druže, izlaze, putuju. Skaču iz aviona, plivaju morima, lete iz države u državu kao mi do komšiluka. Smeju se. Videli su ceo svet, okusili mnoge kuhinje, duhovno se nadgradili, voleli se, živeli život i svoje želje. Bilo im lepo.

Prvi se davali svakodnevici, drugi sebi i uživanjima.

I njih je život nadživeo, i njih sam otrpatila zauvek.

Ima tih nekih sendvič dana u kojima je tuga pomešana sa srećom. Dana u kojima teg čas važe čas na jednu, čas na drugu stranu. Teški su to dani. Teški su životi koji žive nas. A mi mislimo da imamo izbora.

Koraci koji se večito mimoilaze



Ti i ja smo koraci koji se večito mimoilaze.
Mi smo raspareni par snova i pesma bez stihova.
Dve duše koje ne umeju da dišu kao jedna,
dve senke koje beže od senki uspomena.
Ti i ja smo dva večito zamišljena lica…
Uvek u potrazi za rečju koja osmeh mami.
Mi smo koraci koji se večito mimoilaze
i reči koje nikada sa usana ne silaze…