A srešćemo se znam...

Udaljili smo se.... Nisu nas udaljili kilometri koji nas dele već reči i osećanja koja smo prećutali. A bili smo tako slični. Različiti i isti na neki čudan način i mogli smo sve, i bilo je posebno, samo je vreme bilo pogrešno. A ono je, kažu, to koje pamti, čuva uspomene i jedino što traje zauvek. I možda naše nekad ponovo dođe, ne znam. Ali htela bih da do tada samo vreme sačuva i moje uspomene. Ja više ne mogu… A lepe su, šteta je da ih se odreknem.Volela bih da mogu da kažem da mi je svejedno. Ah, koliko bih volela… A sunce je i proleće. Miriše na ljubav, na njega, na mene, na nas. Tako prokleto! Volela bih, ali ne mogu da lažem sebe, čak ni onda kada pokušavam da uverim sebe da je sve prošlo....
A nema nas. Nahranili smo se ponosom i tako siti razišli, svako na svoju stranu. Ti si otišao drugima i samim tim izgubio ponos negde na putu do starih nas. A ja, toliko sam ga puta progutala kada si mi najviše nedostajao...Pa, ipak....
Mogu protiv sebe, ali ne mogu protiv sudbine koja me proganja tvojim imenom onda kada se voditelj na televiziji zove kao ti, kada ga u prolazu pročitam na obližnjem grafitu... I znam, znam da nedostaješ, ali se uporno ponašam kao da nije tako.
A sudbina, sve u nekim tvojim oblicima, ali tebe nigde. Lažem. Vidim te ponekad... Poželim u tom trenutku da ti kažem sve, ali jedino što uspem jeste samo, opet si sanjala.
A onda se, po hiljaditi put, pitam da li je život zaista toliko surov kada neke trenutke moraš da proživljavaš toliko puta čak i onda kada se završe. Ne, ne bih da verujem da je tako. Hoću da verujem da je to put ka novoj sreći, snaga za nove pobede i iskustvo za nove izazove.
Kažu da ako možeš dovoljno da voliš bićeš najsrećniji i najmoćniji na svetu. Samo dovoljno? A ja volim ceo svet, čini mi se i previše. I nisam posebna. Samo sam obična...
A ti… Pronaći ćeš me, znam, opet. Onda kada i vreme zaboravi na nas. Pronaći ćeš me negde duboko u ogledalu svoje duše skrivenu iza lažnih i prolaznih očiju koje te posmatraju. I ne znam gde ću biti tada. Možda će tada proći i sva ova neizvesnost, čekanje i iščeznuti želja za nama. Ali tada ću sigurno znati da nije bilo uzalud.
Kažu da se oni kojima je suđeno da budu zajedno na kraju uvek nađu. Ne bih volela da se nađemo na kraju, ne bih volela ni da nastavimo tamo gde smo stali. Volela bih da sve krene ispočetka i da to bude čudesna sudbina baš kao u filmu.…A srešćemo se znam, negde uz smešak, nas dvoje. Onaj iskreni, stidljiv i samo naš kao i prvi put. I biću tada ista ovakva sa svim vrlinama i manama. Luda i jedinstvena.
Nepopravljiva i bezobrazno ravnodušna sa istim sjajem u očima i osmehom umesto posetnice. I znaš, možda ćeš tada shvatiti da sam ja jedna od onih koje kad ćute, najviše vole.
O, kako se divno razumemo nas dvoje!

Čuvaj se

Ako odeš mi ti
Možda krene na smijeh
Možda kupim u ponoć
Kartu za grijeh

Ako odeš mi ti
Ne ostavljaj trag
Ovo su čudna vremena
I sjećanja me strah

Malo me vidiš, malo ne vidiš
Kao loš program, pa ga promijeniš
I svaki puta kad se naljutiš
Sjetiš se mene, pa me okriviš

I zato, čuvaj se
Hrabro kreni putem, najdraža
Nek ti ovaj život bude
Kao meka postelja
I zato, čuvaj se
Idi svome jatu, jedina
Ja samo želim kad te opet vidim
Da imaš stari sjaj u očima

Ako odeš mi ti
Možda krene na smijeh
Možda kupim u ponoć
Kartu za grijeh

Ako odeš mi ti
Ne ostavljaj trag
Ovo su čudna vremena
I sjećanja me strah

Malo me vidiš, malo ne vidiš
Kao loš program, pa ga promijeniš
I svaki puta kad se naljutiš
Sjetiš se mene, pa me okriviš

Samo želim kad te opet vidim
Da imaš stari sjaj u očima

Šta volmi


Volim tišinu jutra.... sunce,nebo i sitni pesak.Volim da posmatram zalaske sunca i kišu iza stakla...volim da sam unutra a kiša napolju...volim da je gledam. Volim pogled u oblake i kada tražim nešto što ne postoji ili što ne razumem.Volim zimu,sneg i pahuljica da posmatram iza zavese.Volim drvo,mraz i vetar.Volim jagnjetinu sa ražnja,hrskavu i vruću.
Volim belo vino u čaši....mehuriće vazduha.Volim tanko sečen limun na tanjiru.Volim realne žene koje se ne pretvaraju,koje su svoje i besplatno simpatične.Volim sve te trenutke...Volim da nahranim golubove...da se divim rosi na travi...volim moju reku i kamenje šibano vremenom i vodom.Volim da ih držim u rukama i da se pitam koliko su stari...Volim komfor i jednostavan život.Volim prave reči i suze da vidim u očima kada se ponovo zapali svetlo nade.Tada tvoje lice postaje prelepo.Neznaš to i nikada ti nisam rekao.Tada osetim da ne živim uzalud na svetu.Volim tvoju glavu na grudima ujutru kada se probudim.Kada zaspiš u mom zagrljaju.Kada me svu noć tvoji poljupci golicaju u stomaku.Volim ukus suza...ne volim da plačeš ali volim kada ti suze jednostavno klize niz obraze.Volim kada legneš na moju ruku...
Volim proleće...volim domaći čaj...ruže...jorgovane...volim kada zamirišu i sve postane neverovatno.Volim da posmatram sunčeve zrake kada se filtriraju kroz vazduh, kroz oblake i rano letnje buđenje.Volim da gledam zrno prašine kada pluta na zracima sunca...Volim gluvo doba noći da sa prozora posmatram zvezde.Onda sam sam na svetu ili su svi usamljeni oko mene.Oduševljava me razmer svemira.
Volim sve lepo i neobično.Volim miris novog novca.Uvek ga čuvam više od starog i uvek na kraju nerado potrošim.Ne volim kada mi postavljaš glupa pitanja.Ne volim neduhovite ljude,proste i nekulturne.Ne volim kada se deru ili poviše glas.Volim da perem kosu.Volim tople peškire za kupanje i papuče koje sam dobio na poklon.Volim sladoled i tvoj čaj koji mi uporno kuvaš.Volim jutarnju kafu,jaku,Tursku.

Na peronu


     Znao je....negde daleko....na peronu njihove ljubavi....
ona je čekala.....on je lutao nekim svojim lavirintima
besmisla....tražeći nešto što ne može naći....tražeći
sebe u tuđim pogledima.....tražeći zamenu za njene
dodire u tudjim rukama.....tražeći nekoga sa kim bi
mogao samo da ćuti onako kao sa njom.........




Nismo ništa rekli,
reči nisu bile potrebne..
stigli smo do kraja ove ljubavi pogrešne.
Bili smo jedno drugom najača greška i
zabluda u kojima uve
k srce strada......